Jednom od najprometnijih ulica Soluna, Langada, stiže se do uzvišenja koje je od centra udaljeno oko 1,5 km, a na kome se nalazi ograđeni prostor starog srpskog spomen groblja. Na prostoru od preko 7 hektara, oivičen veličanstvenim čempresima, nalazi se Zejtinlik.
Na ovom spomen groblju sahranjeno je oko 22000 vojnika od kojih je oko 8000 srpskih. Takođe, na Zejtinliku počivaju i kosti oko 8000 francuskih broaca, dok preostali grobovi pripadaju vojnicima iz Italija, Rusije i Velike Britanije. Čitav prostor je lepo uređen, a inače je poklon grčke Vlade. Na ovom mestu sahranjeni su posmrtni ostaci vojnika stradalih u tokom Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu, a koji su bili sahranjeni u oko 250 rasutih malih grobalja duž cele linije tadašnjeg fronta. Ovde ne počivaju jedino borci koji su bili stradali i sahranjeni preko linije fronta.
Idejnu skicu za kapelu i kriptu priredio je arhitekta Aleksandar Vasić, i na njoj je rađeno od 1926. do 1928. godine pod stručnim nadzorom tada uglednog arhitekte Budimira Hristodula, ponatom kao jednim od čuvenih 1300 kaplara. Malo je poznato da je Vsićevu ideju razradio mnogo poznatiji ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, darujući objektu finalni izgled. Pomenuti Rus autor je, između ostalog, zdanja Vlade Srbije i Ministarstva inostranih poslova u Beogradu. Sav materijal koji je koriščen za izgradnju kapele i kripte donet je iz tradašnje Jugoslavije gde je i obrađivan – kamen je korišćen iz kamenoloma Momin kamen nedaleko od mesta Džep, granit iz Kadine luke blizu Ljiga, a cement iz Beočina. Zbog obrade i transporta materijala, početak gradnje trajao je do 1933.godine, a radovi su privedeni kraju 1936.godine. Zejtinlik je, zajedno sa mauzolejom, kapelom i kosturnicom, svečano osvešten 11.novembra 1936.godine na praznik Dan primirja u Prvom svetskom ratu.
Veličanstveni mauzolej izgrađen je u vizantijskom stilu, sa kapelom i kriptom u kojoj se nalaze posmrtni ostaci čak 5880 ratnika. Na svodu i zidovima kapele upisana su imena svih srpskih vojnih jedinica koje su učestvovale u prboju Solunskog fronta. Mozaike na kapeli uradila je ugledna grčka umetnica Voila, a po motivima srpskih srednjovekovnih fresaka. Prostorom dominira i luster izliven od topovskih čaura sa legendarnog Kajmakčalana napravljen od u obliku srpske krune. Zanimljiv je podatak da je ta “kruna” koja čini oko 200 kg težak luster u kapeli (polilelej), izvrnuta u znak žalosti zbog stradanja i golgote srpskih vojnika tokom Prvog svetskog rata. Unutra je postavljena i staklena urna, izlivena u Srpskoj fabrici stakla u Paračinu, koju su doneli članovi udruženja nosilaca Albanske spomenice, napunjena zemljom uzetom ispod spomenika Neznanom junaku na Avali. Među brojnim predmetima vidljivim na ovom mestu jesu razne relikvije, fotografije preminulih boraca, grumeni zemlje iz njihovih rodnih mesta, ceduljice sa porukama, predmeti iz Hilandara…
Zejtinlik odiše smirajom, prigodnim senkama i atmosferom hladovine visokih čempresa koji su kao mlade sadnice svojevremeno doneti sa Hilandara. Upravo čempresi jesu simbol večne straže palim borcima za slobodu. Ovde caruju tišina i sećanja. Van spomen kosturnice, na prostoru oko mauzoleja, nalaze se savršeno uređenih 10 parcela u kojima su takođe sahranjeni srpski vojnici. Običaj je nalagao da se u parceli u prvim redovima sahranjuju prvo vojnici redovi, zatim niži oficiri, a potov i najviši oficiri. U centralnom delu Zejtinlika nalazi se deo gde je sahrnjeno 126 partizana i stradalih u logorima, koji su ubijeni i mučeni oko Soluna tokom Drugog svetskog rata. Uskoro će tu biti podignut i spomenik njihovoj slavi u čast. Poslednje grobno mesto popunjeno je 1973. godine, a od tada brojne ekskurzije, ali i putnici namernici, dolaze na Zejtinlik da se u tuzi prisete uspomene na najhrabrije dane Srbije i njenih boraca za slobodu.
Zejtinlik je ime dobio po turskoj reči za ulje – zejtin, a razlog ovome je činjenica da se u doba Osmanlija ovde nalazila upravo velika pijaca za prodaju ulja. Iako je ta pijaca davno preseljena u lokalnom stanovništvu ostala je tradicija korišćenja tog naziva. Spomen groblje je ovde podignuto zato što se od 1916.godine tu nalazila galavna vojna poljska bolnica srpske vojske, u čijem sklopu je formirano groblje koje je vremenom preraslo u današnji kompleks. Tih godina oko zejtinlika nije bilo naseobina, a sam kraj bio je gola ledina.
Stari Solunac, vojnik Savo Mihajlović, bio je prvi koji je dobio zadatak da 1926. godine prikuplja posmrtne ostatke srpskih vojnika raštrkane širom linije Solunskog fronta. Bio je postavljen na čelu grupe koja je eshumirala poginule borce, a potom ih prenela na prostor današnjeg groblja. Vremenom, posetioci Zejtinlika, donosili su brojne predmete kao uspomene na Solunski front, a oni danas čine svojevrsnu zbirku koja čini i muzej ovog mesta. Zejtinlik je obnovljen 1969.godine, a danas se u njegovoj okolini nalaze stambeni blokovi i trg Metaksa.
Ulaz na Zejtinlik je slobodan, a proteklih decenija srećnici su imali zadovoljstvo da o hrabrosti i sudbini stradalih koji su tamo sahranjeni, čuju lično od Đorđa Mihajlovića, unuka pomenutog Save koji je i sam sahranjen na Zejtinliku. Savin sin Đuro Mihajlović nasledio je svog oca, i to sve od Drugog svetskog rata, kada je ostalo upamćeno da je uspeo da od Nacista sakrije vredne knjige i relikvije zakopavši ih na skriveno mesto. Nakon Đurine smrti 1961.godine, on biva sahranjen takođe ovde, groblje počinje da čuva i održava Đorđe koji je vremenom odlikovan najvišim odličjima Republike Srbije i smatra se takođe “svojevrsnim spomenikom Zejtinlika”.
Svako ko kroči na tle Zejtinlika biva privučen veličanstvenom belinom mauzoleja, na čijoj prednjoj strani se nalazi mozaik sa Svetim arhanđelom Gavrilom, urađen po motivima freske iz manastria Manasija. Najveću vrednost Zejtinlika kriju osećanja koja nastanu nakon što se pročitaju stihovi pesnika Vojislava Ilića Mlađeg, koji su ispisani na prednjoj strani mauzoleja:
“Neznani tuđinče, kada slučajno mineš pored ovog svetog zajedničkog groba. Znaj, ovde su našli večno utočište najveći junaci današnjeg doba! Roditelj je njihov: hrabri srpski narod, gorostas u svetskoj istroiji vojnoj, kojije sve staze iskušenja prošo, i čiji su borci, divljenja dostojni! Padali od zrna, od gladi i žeđi, raspinjani na krst, na Golgote visu, ali čvrstu veru u pobedu krajnju, nikad, ni za čas, izgubili nisu…”
Danas, u vreme nastanka ovog teksta, 86-godišnji Đorđe Mihajlović još uvek, zajedno sa svojom suprugom Fatinom, uz povremenu pomoć ćerke i dve unuke, brine i čuva groblje srpskih vojnika. Gotovo svakog dana dočeka brojne manje i veće grupe turista, ekskurzije đaka iz Srbije, onih koji su došli u Grčku na letovanje, onih koji su u Solunu zbog šopinga, onih koji na krstovima traže njima poznata i draga imena iz prošlosti… Đorđe ih dočeka i započne priču o Srbima, Srbiji, Zejtinliku i slavnim bolnim uspomenama. Slušajući njega, čuje se zvuk pobede i igra visokih hilandarskih čempresa. Đorđe je veliki poznavalac istorije, geografije, a u svakom trenutku zna gde je koje prezime ispisano na nekom od grobova. Nakon svog života i Đorđe će biti sahranjen u grobnici gde počivaju mošti njegovog dede i oce, i biće to jedina takva grobnica na Zejtinliku. Ovde je inače zabranjeno svako dalje sahranjivanje, ali je dekretom dozvoljeno Đorđu da se još sam on, jednog dana pridruži svojim precima – čuvarima večne slave srpskih boraca. Onaj koji je nekada davno rođen na Zejtinliku, biće na njemu i sahranjen.